VASILIJE SENIĆ je rođen u selu Viševac, rodnom mestu Vožda Karađorđa, 1929. godine. Radio je mnoge poslove u zemlji i inostranstvu. Ali, uvek je držao do narodne tradicije i proizvodio je svoju rakiju.
U januaru 1953. godine je dobio sina Slobodana, a već na jesen iste godine je zasadio svoj prvi zasad šljiva i to stare autohtone sorte – požegaču i rankovaču. Insistirao je na tome da šljive ne treba prskati, pa su svi plodovi bili proizvedeni na potpuno organski način.
Kada su šljive stigle na rod, kupio je prvi kazan za pečenje rakije, bakarni. U proizvodnji šljivovice se čvrsto držao tradicionalnog načina proizvodnje, s tim da je odbacivao košticu, prilikom prerade ploda šljive i fermentacija je vršena bez prisustva koštice. Rakija je odležavala isključivo u buradima od stogodišnjeg hrasta kitnjaka, koji je vekovima rastao na srpskim planinama.
1978. godine, u decembru, rodio se prvi unuk. Tada sam odlučio da prekinem svoju pečalbu i da se zauvek vratim u Srbiju. Popio sam previše francuskog konjaka i doneo odluku, koja je bila pre svega zasnovana na težnji da moj unuk ne bude Francuz, posvećen tom konjaku, već Srbin, posvećen šljivovici, za kojom mi je duša vapila.
1981. godine, u junu, rodio se drugi unuk. Tada sam naručio novu burad. U toku zime je stiglo preko 20 novih buradi, od hrasta kitnjaka sa Radana, Goča, Jastrepca, Stare Planine i Homolja. U mom podrumu su se srela stogodišnja stabla sa planina iz svih krajeva Srbije. Blagodareći za sav rod te godine, sa punim srcem sam napunio sve kace i držeći starijeg unuka na kolenu, ispekao na desetine kazana.
Godine su prolazile, voćnjaci su se množili, prijatelji, rođaci, kumovi su dolazili, nazdravljalo se, slavilo,…
Došla je i 1993. godina. Odlučio sam da je vreme za penziju. Taj moj odlazak u penziju je značio da prestanem da se bavim svim ostalim poslovima i da se u potpunosti posvetim svojim šljivicima, koji su bili u punom rodu. Uz Božiju pomoć, svaka naredna godina je u Šumadiji bila izuzetna za šljivu. Imao sam već 10 godina korišćenu hrastovu burad, u punoj snazi. Odlučio sam da napravim porodičnu riznicu šljivovice, da ostavim amanet svojim naslednicima, da postavim koplje po kome će se meriti, da im dam zvezdu vodilju, kojom će se upravljati. Krenuo sam, iz godine u godinu…
1992. i 1993. godine sam napunio svu burad sa Goča i Homoljskih planina. Sada je možete videti, tamno zelena, maslinasta boja, mirisi i arome koje prevazilaze svaki konjak, viski i rum, sa bilo koje strane sveta. Na tim destilatima je zasnovan temelj porodične riznice.
Ređale su se godine, ’94. ’95. ’96. i došla je ’97. Svaka godina je ostavljala drugačiji pečat, ali te 1997. godine sam napunio burad sa Radana i Stare planine. Znao sam da će iz njih poteći najsvetliji rubin, kakav je u kruni imao car Lazar, po kome je moj praunuk dobio ime. Tada sam napunio ceo podrum i završio sa formiranjem riznice. Gde ja stadoh, vi produžite…
Bog mi je dao, slavilo se, praznovalo, ženili se unuci, dolazili praunuci…
Došla je i 2015. godina. Dobio sam poziv da preuzmem brigu o Nebeskim šljivicima. Ostavio sam punu riznicu, svoj amanet i svoje koplje. Ravnajte se po njemu, deco, pronesite slavu srpske šljivovice po celom svetu. Baštinite tradiciju i ostavite svojim pokoljenjima u amanet da čuvaju naše šljivike i nose srpsku krunu u srcu.
Bavio sam se raznim poslovima u svom životu, ali mi se uvek vraćala misao da imam dug prema svom ocu, da nastavim tamo gde je on stao. Još za njegovog života, hteo sam da ga uverim da sam njegov dostojni naslednik. Obnovio sam stare voćnjake i proširio ih, posadio veći broj autohtonih sorti šljiva i dunja. Godinama sam birao novu burad i pravio novi podrum.
2012. godine je bio prvi veći rod dunje u novom voćnjaku. Bio sam ushićen, uradio sam samostalno destilate od dunje i napunio 3 bureta.
Otac nas je napustio, a ubrzo za njim i moja supruga. Počeo sam da razmišljam o tome šta će ostati iza mene, kada krenem za njima. Podrum je bio prepun vrhunskih destilata šljive i dunje, ali mi to nije bilo dovoljno.
Osećao sam obavezu prema svom ocu, da njegova ljubav, trud, predanost i posvećenost ne ostanu zarobljeni u buradima u našem podrumu, već da ceo svet sazna da i u Srbiji mogu da se proizvedu destilati najvišeg svetskog kvaliteta. Shvatio sam da moram da osmislim nešto, što ima viziju i misiju, što će budućim generacijama služiti kao motiv da dalje razvijaju i unapređuju našu proizvodnju.
Želeo sam da svojim unucima bacim sidro i ostavim ih u Srbiji, da ovde žive i stvaraju. Doneo sam odluku da izgradim destileriju, kakva još nije viđena na našim prostorima.
Sanjao sam da u njoj spojim našu celokupnu istoriju, tradiciju i iskustvo u proizvodnji rakija sa najsavremenijom nemačkom tehnologijom i da kroz taj spoj maksimalno unapredim kvalitet naših proizvoda. Ona mora da postane nepresušni izvor, iz koga će vekovima da teče ono što je srpska tradicija, duhovnost i istorija.
Postavio sam cilj da misija nove destilerije bude da pronese priču o srpskoj rakiji širom sveta i postavi je na mesto koje ona zaslužuje – uz rame najpoznatijim svetskim pićima. Takvu misiju možemo ispuniti samo kroz jasnu viziju, da proizvodimo rakiju od plodova iz naših voćnjaka i vinograda, da ime destilerije bude sinonim za proizvodnju rakije u Srbiji, da ona svoju poziciju gradi isključivo na kvalitetu proizvoda i bezrezervnom poverenju kupaca. Izgradili smo je!
Došao je i trenutak kada smo morali da damo ime destileriji… Prijatelji i poznanici su jednodušno predlagali da to bude House of Senić. Ali, ovakav poduhvat i naša misija, nije namenjena da ostane oivičena imenom jedne familije, makar to bilo i prezime koje ja nosim. Morali smo doći do imena koje će biti poznato celom svetu i personifikovati naše proizvode na najbolji način. I tako, predstavljam vam – EMPERUS!
Emperus 2023 © Sva prava zadržana
Žao nam je. Nemate dovoljno godina kako biste mogli da pregledate naš web sajt.
